Opet ja

Potraga za perfektnom patkom Ovaj naslov je laž. Sve je, barem sa moje strane, prošlo bez imalo napora. Koliko znam moju majku, drugog januara ujutro preda  mnom je osvanuo Paja dva. Pravi. Pokretnih ruku i nogu. Visok negde meni do butina. OK, ne baš pravi, negde kasnije sam uzeo crni i crveni flomaster i nacrtao trouglasti jezik kako mu visi na uglu zatvorenih usta. To je bilo dovoljno da budem zadovoljan, i jedina modifikacija koju je siroti Paja pretrpeo sve negde do moje pete godine, odnosno do onog perioda kada dečaci prvi put dovode do svesti  kako je super što imaju pišu, kada je Paja, naravno, dobio hemijskom olovkom nacrtanu pišicu koja piški, što je takođe bilo super. Kasnije, jezik se dao obrisati. Piša je bila večna. Deca su stoka. Dobiti velikog Paju bilo je super lako, a, pošto su deca stoka, tada je krenuo lov na Porodicu Patak. Naravno. 

Pseudo Paja i posledice Biće da sam imao dve i po godine. Bila je to, u svakom slučaju, Nova Godina pre pojave gotovih paketića u obliku kuća od kartona koje sam kasnije dobijao, i bilo je dovoljno rano da se samog događaja ne sećam. Od mame sam dobio paketić – verovatno opet kupljenu, unapred pripremljenu varijantu – i, kao dodatak kojim se jako ponosila, gumenog Paju Patka. Kada sam ga video, počeo sam da plačem. Ne od sreće, naravno. Ono što je ona pokušala da mi podvali billa je nepokretna gomila gume, super tvrdih nogu, ruku prilepljenih uz telo i – a nadam  se da će neko od vas uspeti da shvati zašto je ovo toliko uznemirujuće – sa četiri bela dugmeta na svom mornarskom odelu. Nikada pre nisam video gumeni faksimil Diznijevog lika, ali znao sam da tu nešto nije u redu, pa sam plakao. Neki red mora da se zna. Najgore od svega, taj gumeni kamen, ta neprirodna manifestacija Paje Patka, bio je mali . Ne znam šta sam želeo, da li sam hteo Paju drugara, ...