Pseudo Paja i posledice

Biće da sam imao dve i po godine. Bila je to, u svakom slučaju, Nova Godina pre pojave gotovih paketića u obliku kuća od kartona koje sam kasnije dobijao, i bilo je dovoljno rano da se samog događaja ne sećam.

Od mame sam dobio paketić – verovatno opet kupljenu, unapred pripremljenu varijantu – i, kao dodatak kojim se jako ponosila, gumenog Paju Patka. Kada sam ga video, počeo sam da plačem. Ne od sreće, naravno. Ono što je ona pokušala da mi podvali billa je nepokretna gomila gume, super tvrdih nogu, ruku prilepljenih uz telo i – a nadam  se da će neko od vas uspeti da shvati zašto je ovo toliko uznemirujuće – sa četiri bela dugmeta na svom mornarskom odelu.

Nikada pre nisam video gumeni faksimil Diznijevog lika, ali znao sam da tu nešto nije u redu, pa sam plakao. Neki red mora da se zna.

Najgore od svega, taj gumeni kamen, ta neprirodna manifestacija Paje Patka, bio je mali. Ne znam šta sam želeo, da li sam hteo Paju drugara, ili je jednostavno problem bio u tome što je Paja u odnosu na sestriće bio odrastao, a odrasli su zaboga veliki, ali, činjenica je, taj patak je bio nešto neprirodno.

Nisam znao kako da izrazim sve to, kako da kažem da i u svetu imaginarnog postoje neka pravila, da ne možeš samo uzeti neku slučajnu patku u nepravilnom mornarskom odelu i dati je detetu očekujući da ono nasedne, reći mu – to je Paja i mirno provesti ostatak večeri. Umesto toga, sedeo sam, okružen slatkišima pred istekom roka trajanja, sa pseudo – Pajom ispred sebe i ponavljao „mali je!“ sve dok me ta uznemirenost nije oborila u krevet.

Tako je počelo. Tako je počelo mnogo toga.